ISPUNJENO PROROČANSTVO

„Kada je na nebu ugledao znak krsta Tvoga,

i kao Pavle primio poziv, ne od ljudi.

Tvoj apostol među carevima predao je u Tvoje ruke,

Gospode, carski grad...“

Vekovima zatrpana priča niče, izrasta kao krik, opominje i saopštava: da su putevi Gospodnji čudni i nepredvidivi!...

U rano proleće 312. leta Gospodnjeg, brojna se vojska cara Konstantina Velikog zaputila i prepustila tom nebeskom proviđenju koje ga je vodilo na ovaj njegov vojnički pohod, a koji će zauvek izmeniti vaskoliki svet. Put nimalo nije bio lak niti bezazlen; vodio je kroz bespuća strmoglavih alpskih litica i dubokih bezdana. Osećao je i sam car negde u dubini svoje duše da mu taj poduhvat neće biti olakšan nimalo time, što je već bio poučen prethodnim iskustvom kartaginskog vojskovođe Hanibala. Znao je samo da je to bio jedini put koji ga je vodio pred zidine neosvojivog Rima. Sakupio je vojsku iz mnogobrojnih svojih dotadašnjih evropskih provincija i doveo u podnožje Alpa. Neko čudno osećanje obuzimalo je njegovo biće, a sam pogled na nepregledni planinski masiv ispred njega činio je cara Konstantina Velikog - malim i u sopstvenim očima! Stao je ispred svojih vojničkih trupa, podigao ruke prema nebu, obrativši se svojim vernim podanicima:

„Ja, Gaj Flavije Valerije Aurelije, svima vama poznat kao Konstantin, pozdravljam sve svoje legije i kohorte na ovom našem putu za daleki Rim!“

„Ave Konstantine!!!...“ - odjeknuo je pozdrav iz mnogobrojnih grla.

„Carstvo ne može trpeti dva gospodara“ - rekao je car - „svim svojim snagama moramo udariti na Maksencija samoprozvanog gospodara carstva i baciti ga pred vaše i moje noge!“

„Ave!!!... Ave!!!... Ave!!!“ - ponovio se gromoglasni pozdrav.

„Z